admin/ December 6, 2016/ O trudnoći i porođaju, Vi pišete/ 0 comments

%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%83%d0%b7%d0%b8%d0%bc%d0%b0%d1%9a%d0%b5-2

Porodila sam se u 33. nedelji trudnoće. Bilo je strašno. Znate da je vase dete maleno za spoljni svet, ali ga neka viša sila izbacuje iz vašeg tela. Milion stvari jetada u glavi. Da li će preživeti izvan mene, da li će se roditi zdravo, i tako u nedogled.

Lekar mi je rekao da gurnem poslednji  put. Zadnji tisak i beba je izletela . U sali je zavladala mrtva tišina. Nikakav prepoznatljiv zvuk deteta. Samo su se čuli lekari, sestre i pedijatri koji trče i žure na sve strane. Videla sam krupnog pedijatra kako je u gazi izneo moje dete koje se nije čulo- nemo, bespokretno. Nikada neću zaboraviti da sam videla tu malu mlitavu rukicu kroz gazu. Rukicu bez života u sebi. Plakala sam na stolu, plakala kao malo dete  zbog svog deteta, svog anđela koga nisam upoznala. Sestra mi je prišla i pitala me:”Šta ti je?” Kako šta mi je, izgubila sam svoje čedo!  Kako, šta mi je? – pomislila sam u sebi…

 

Odneli su me u sobu, a ja sam i dalje plakala. Mame su dojile i mazile svoju decu, a moje ruke se bile prazne. Moga anđela nije bilo. U jednom trenutku ušao je isti onaj pedijatar koji je odneo moje nepomično detence. Prišao mi je i tiho je rekao:”Vaša ćerka je u inkubatoru, nisam optimističan, ne smem da vas lažem- ali znajte da ću da dam sve od sebe”. Počela sam da se tresem, nisam mogla da pričam. Ponavljala sam svo vreme: “Ona je, ona je… ona je”. Doktor je skočio i pozvao sestru da me umiri. Viknula sam:” Ona je živa!”Molila sam da mi dozvole da je vidim, da je pogledam, da znam kakva je. I tada mi nisu dozvolili zbog mog krvarenja. Sutra ujutru isti taj doktor je došao do moje sobe i rekao mi je: “Dođite da upoznate nekoga”. Odveo me je do inkubatora gde je ležala moja ćerka, moja ljubav, moja sreca, moj život. Gotovo da  nije ličila na ljudsko bice, bila je zaista premala. Plašila sam se i da je gledam. Tri puna meseca smo ostale u bolnici.

Tri puta joj je stajalo srce, dva puta se gušila, ali ona je sve to pobedila! Borila se i izborila se za svoje mesto pod Suncem uz svoje roditelje! 

 

Sada ima 9 meseci. Prošlog meseca je počela da sedi, zdrava je, vesela i srećna devojčica. Otprilike mesec dana kasni za vršnjacima, ali doktori kažu da je to normalno. Ona je moj borac, moja ljubav, moja sreća!

U tim majušnim ljudskim bićima je toliko volje i želje za životom, i ne postoje reči kojima bi se to opisalo… Oni to rade na instiktivnom nivou, žele da žive – samo to i ništa više, i svom svojom snagom se bore za to. Bore se , i izbore jer njihova snaga, želja i volja su neuporedovo veće od bilo čega što postoji na ovoj planeti. Evo, pred nama je još jedan dokaz ogromne snage i želje za životom. Hvala puno jakoj i hrabroj mami, koja je želela da ostane anonimna, što je sa nama podelila ovo jako dirljivo iskustvo sa srećnim krajem. Hvala, jer je ovim putem pružila podršku svima koji su u sličnoj situaciji i poslala veoma jaku poruku:” Verujete svojim malim borcima, verujte u njih svim svojim srcem. Oni na kraju pobeđuju!”

Pišite i vi svoja iskustva, jer možda bar vaše pomogne nekome. Možete me kontaktirati porukom na e-mail koji vidite na blogu, ili na fb stranici Zdravo odrastanje počinje u maminom stomaku. Sa nestrpljenjem vas očekujem!

Leave a Reply