admin/ December 1, 2016/ O roditeljstvu, O svom životu, Vi pišete/ 0 comments

samohrane-majke

Da krenem od početka. Sa 9 godina roditelji su mi se razveli.Otišla sam da živim sa majkom koja me je izbacivala iz stana svaki put kada joj dodje dečko.Vodila je ljubav sa njim, a ja sam se probudila i rekla joj da me boli stomak da bi mi ona rekla- spavaj! Da, to se desilo jednom. Drugi put mi je rekla da ne kucam kada su spuštene roletne. Posle godinu dana rekla sam tati šta se dešava, pričao je sa njom i rekla je da se neće ponoviti. Ali jeste. Trajalo je još godinu dana. Jednom me je video da sedim na stepenicama, toga dana se još uvek sećam. Razvalio je vrata i rekao: “Još jednom mi izbaci dete i tebe i njega žive ću sahraniti”. To je bio poslednji put. Sa mojih 11 godina došlo je socijalno i otišla sam da živim kod tate. Sve je bilo divno dok mi sa 15 godina nisu rekli da sam dobila epilepsiju, zbog stresa. Svaki put kada sam bila nervozna dobila bih napad. Izlazila sam, pila, zabavljala se dok nisam dobila napad u moru 2010 godine, ali hvala Bogu našli su me na vreme. Posle 3 dana kome sve je opet bilo super. Napada nije bilo do 2011 godine. Opet suza i suza. Divne 2012 godine upoznajem se sa mužem i u aprilu saznajemo da sam trudna. Znao je od početka da imam epilepsiju. Bili smo presrećni, ali sam ja bila užasno uplašena. Venčali smo se, a ja sam svaki dan tokom trudnoće razmišljala da li ću dobiti napad. On mi je pomogao da mi trudnoća ipak bude divna. Dok sa 5 meseci nisam otišla na kontrolu. Žena je čula u hodniku da imam epilepsiju jer me je sestra pitala kada me je prozivala.Ona meni kaže: “Vi imate epilepsiju?”, i ja joj potvrdim. Zatim mi kaže:” Zaista mi nisu jasne majke poput Vas. Da li treba dete ceo život da živi kao Vi? Mislim da je to malo sebično”. Otišla sam kući plačući. Trudnoća je prošla bez problema.Rodilo se moje najveće zlato.Sa 7 meseci završimo u bolnici. 10 dana sam bila sa njim jer je imao temperaturu. Presekla sam se. Osmi dan njegove temperature opet dobijem napad. Hvala Bogu, nisam ga držala jer bi pali zajedno. Odemo u bolnicu i sestra me pita: “Kada ste imali poslednji napad?” Ja kažem da je poslednji napad bio pre 2 dana. Kada druga sestra šapne njoj:”Bože, da li je ova žena sposobna da bude majka mogla je dete ubiti”. Opet suze.

Vremenom sve to zaboravim i uskoro ostanem trudna drugi put. Opet ista muka… Strepnja svaki dan. Ovaj put sam ćutala pa zamerki nije bilo. Dok se nisam porodila. U porodilištu cimerke iz sobe dok sam dremala  (pošto su videle da dete ne sisa) kažu:”Jooj što volim ovakve majke, najlakše je detetu dati flasicu.Vidi je,neće ni da proba”. Već sam poludela od komentara iz prethodne trudnoće kažem ženi:”Gospođo, da li znate zašto ne dojim?” Ona me pogleda i reče da ne zna. Kažem joj da imam epilepsiju, i ona krene da se izvinjava. Ne vredi izvinjenje posle takvog komentara :(.

Mame, žene ne osuđujte druge zato što ne znate njihovu priču, pogledajte prvo u sebe a ne odmah u druge. Jer ja i dan danas strepim od napada pred mojom decom. Šta može da se desi za 20 minuta ako padnem. Šta ću ako se tako nešto desi na priredbi kada krenu u vrtić?Da li će me voleti isto? Juče me sin pita:”Mama,  što piješ lek da li te boli grlo?”  Jednom ću morati da im objasnim zašto pijem lekove, a ja ne znam kako to da uradim i kako će reagovati. Noći u noći sam proplakala zbog toga. Ali sada, najbitnije- oni su zdravi, eeg im je urađen i sve je u redu. Nadamo se da će tako i ostati. Nadam se da će me voleti isto. I da ja sam ponosna mama koja ima epilepsiju i zdravu decu. Strepnja će uvek ostati. A drage moje mame bez osudjivanja jer je najlakše sedeti i pričati o tuđem životu. Pogledajte svoj život, sebe jer i mi majke koje smo bolesne i ne dojimo decu smo isto MAJKE. Našoj deci najbolje na svetu, a to je ipak najbitnije.

I, šta reći kada pročitate ovakvo iskustvo jedne mame? Šta reći, osim jedno veliko SVAKA ČAST!!! Svaka čast na izdržanim borbama, svaka čast na podršci koju ovim putem šalje svim mama koje boluju od neke bolesti, ovde je to epilepsija. Hvala puno mami koja je želela da ostane anonimna na ovako jakoj poruci koju je poslala svim ženama, svim ljudima. Bolesna mama je jednako mama kao i sve druge- jaka, hrabra i svom detetu najbolja na svetu!

Pišite i vi svoja iskustva, jer možda bar vaše pomogne nekome. Možete me kontaktirati porukom na e-mail koji vidite na blogu, ili na fb stranici Zdravo odrastanje počinje u maminom stomaku. Sa nestrpljenjem vas očekujem!

Leave a Reply