admin/ March 21, 2017/ O roditeljstvu, Vi pišete/ 0 comments

Ovo je moja mala, krataka priča o svom prvom susretu sa Daunovim sindromom.

Prije skoro dve godine sam postala ponosna majka devojčice po imenu Barbara. Rodila sam je u 35. nedelji zbog komplikacija u trudnoći. Rodila se sa 2.550 gr / 52 cm sa predivnom crnom kosicom i rozom kožom. Tada još uvek nisam znala da je moja mala mrvica posebna <3

Tokom trudnoće nisu mi bili ponuđeni nikakvi testovi, tako da ih nisam ni radila. Gledajući sada, iz ovog ugla mislim da su oni videli da moja beba ima Daunov sindrom, ali nisu hteli da mi kažu. Ovu vijest sam saznala 10. dan nakon rođenja, dan kada smo izlazile iz bolnice. A, zadržane smo malo duže jer je Barbara dobila žuticu. Tog jutra, kada smo trebale biti puštene kući, liječnica mi je saopštila sumnju da moja beba ima Daunov sindrom.

Slijedi veliki šok, ali…

Družim se sa njom već 10 dana, mazimo se već 10 dana… Obožavam ju od prvog dana! Ona je meni savršena baš takva kakva je! Ja sam cjeli život želela sestru, ali je nisam imala. Kada sam ostala trudna prvi put, poželela sam ćerku – dobila sam sina. I, sada kada sam konačno dobila nju meni je ona savršena baš takva kakva je! Doktorica se ugodno iznenadila na moju reakciju i krenula dalje da me teši… Utehe mi u tom momentu nisu bile ni potrebne, jer mi se sve smješalo u glavi u i srcu. Nije lako kad vam kažu da vam je djete mentalno retardirano i da je 100% invalid.

Slijedi strah….

Nikada se pre nisam susrela sa tim, pitam se šta će moći raditi,a šta ne….

A zatim slijedi tuga…

Moj mali anđeo neće imati život kao druga djeca, neće imati ekupu, izlaske, brak, prvi poljubac, djecu….Imaće teži život, moraće biti jaka kad je budu zadirkivali, ignorirali, ponašali se kao da je zarazna i slično. Tada sam groko zaplakala – trajalo je nekih pola sata. Tada sam shvatila da od toga nemam ništa, ni ja, ni ona! Umila sam se, našminkala i rekla: “Idemo dalje.”

Odlučili smo živjet dan za danom, ne nadati se ničemu, radovat se svakom napretku. Moj muž je takođe lepo prihvatio. Ne znam ni ja kako, valjda ti Bog da snagu i gura te dalje kada se pomiriš i prepustuš. Niti je moj muž tražio utehu u nečemu desetom, niti sam ja padala u depresiju. I sami se čudimo kako smo sve to podneli, prihvatili – ali hvala Bogu jesmo.

                    

Sada moja Barbara govori: MAMA, TATA, BABA, DEDA, USTAJ, DAJ, NE – NE, DI SI, UPA, APA i još puno toga na svom bebećem jeziku. Dok mnoga deca sa Daunovim sindromom ne pričaju, ona priča i to poprilično razgovetno. Kako će dalje biti, videćemo… Još uvek nije samostalno prohodala, ali još samo malo joj fali…Obožava poljupce i zagrljaje! Voli kad joj pravim frizure, voli da nosi trakice… Voli kada joj govorim kako je lijepa <3 Ona je preslatka! Ona je nešto najbolje što mi se dogodilo u životu! Ne znam, možda bi sve bilo drukčije da ima teži oblik Daunovog sindroma, da smo stalno po bolnicama, operacijama i slično… Ali, eto, imali smo sreće da nema ni jednu srčanu manu ni celijakiju. Ima usporen rad štitne žlezde i za to pije terapiju. Pored terapije, pazimo na kilažu – ipak želim da budem lepa i zgodna devojčica, a ne Medo Brundo.

Ono što želim reć je da je život sa detetom koje ima Daunov sindrom prepun divnih i šarenih boja, šarenog cvijeća i sunčevih zraka… Ima tu kušnih dana, kamenja o koje se spotičeš i padaš – ali je mnogo više lepih stvari, lepih trenutaka. Svaki trud se desetostruko vrati i isplati. Svaki njen osmijeh vredi milion osmijeha tipične dece. Njeni zagrljaji su topliji i duži, sa njom sve dobija dublji smisao! Spoznaš koliko nisi svjestan sve lepote oko sebe, naučiš na svet gledat iz pravog ugla. Sve površno je nebitno, zagrebeš duboko ispod površine i upoznaš neki novi, neuporedivo čistiji i ljepši svijet.

Znate, djete sa Daunovim sindromom može dobiti bilo ko. Ne postoje uvjeti – ni ekonomski, ni generacijski, niti bilo koji drugi. Djete sa Daunovim sindromom nije zarazno, zločesto i odvrtno ono je samo malo drugačije djete sa neuporedivo više nježnosti i ljubavi koju nećete doživeti ako nemate takvo djete.

21. 03. je međunarodni dan osoba sa Daunovim sindromom, u znak podrške slobodno obucite različite čarape. Ali, ne zato što djeca sa Daunovim sindromom ne mogu, jer oni to i te kako mogu. Obucite ih zato jer je to znak prihvatanja različitosti, znak solidarnosti. NISMO SVI ISTI, ALI NE ZNAČI AKO SMO DRUGAČIJI DA SMO MANJE VREDNI!

Autro priče: mama Marijana

foto: privatna arhiva mame Marijane


Ovo je jedna od onih priča kada ja ostanem bez reči… Hvala puno mami Marijani na poverenju, hvala na priči koja zaslužuje svu počast. Priča koja će budućim roditeljima dece sa Daunovim sindromom olakšati život.  Priča koja pokazuje kako uživati u bezgraničnoj ljubavi bez osećaja stida i tuge. Takođe, priča koja udara po savesti sve one koji ovu decu izbegavaju, ignorišu i smatraju manje vrednom. Pa bih da ponovim rečenicu mame Marijane:

” Nismo svi isti, ali ne znači ako smo drugačiji da smo manje vredni!” 

I, za kraj, možda se svom užurbanom danu nećete setiti i stići da obujete različite čapare, iako bi taj vaš mali gest nekome puno značio.  Ali, svojim ponašanjem tokom cele godine pružite podršku i solidarbnost. Pružite ljubav i ljubav će vam se vratiti.

Slike čarapica u komentar – znak podrške 🙂


                                          

Pridružite se i fb stranici Zdravo odrastanje počinje još u maminom stomaku ili tviter nalogu i pratite najnovije tekstove, vesti, priče čitalaca i razmenjujte iskustva sa drugim roditeljima.

Leave a Reply