admin/ November 29, 2016/ O trudnoći i porođaju, Uncategorized, Vi pišete/ 0 comments

15300596_10210133470207214_940617948_n

Zabavljala sam se tad kratko sa sadašnjim mužem, ali kako se kaže, odmah smo “kliknuli”. Počeli da živimo zajedno posle 2 meseca veze, sve ide kao po loju. Nismo planirali trudnoću, u smislu da nismo odlučili da ćemo imati bebu i radili na tome, ali nismo ni koristili zaštitu (sram nas bilo). Kad ono, meni kasni. A sve simptome imam kao da ću dobiti. I ja rekoh, ajde da uradim test, čisto da budem mirna, on kaže da je bio dobar. Kad ono na testu, dve crtice! Uradim sledeći dan Beta HCG, kaže 6 nedelja trudna! Joj, sreće i radosti! Išla na UZ u 8. nedelji, sve super, srce kuca. U 14. nedelji zapeli da saznamo pol, odemo privatno, kaže izgleda je devojčica, mada nije 100% sigurno. Trudnoću sam vodila u Dragiše Mišović, kod divnog dr. Ilije Golubovića. Bila je fenomenalna, svakoj ženi da poželim takvu. Desilo se samo krajem 6. meseca da moju ćeru nisam osećala 2 dana uopšte (otkad je prvi put šutnula krajem 5. meseca, nije više stala). Ja se uspaničila, zovem muža, on kreće s posla, zovem doktora, on ne radi, ja se tresem, gde ćemo, šta ćemo, ajmo privatno. Odemo, kaže doktor da nije ništa strašno, spustila se nogicama dole, pita me je l’ radim po kući.  Ja naravno radila sve živo, klečući ribala pod i te stvari. Reče mi on da ne radim to više, ne moram da mirujem, ali bez tih težih fizičkih poslova. Dao mi je Utrogestan da stavljam 1x200mg nedelju dana, i to je to. Ali ja sam puna pundravaca, ne drži me mesto, a i sutradan eto moje žabice, salto po salto po stomaku. Bila sam mirna par dana, i sve po starom. Naravno, i odnosi svaki dan po više puta, naskakala na muža kako uđe na vrata s posla, pretio mi više puta razvodom. U 23. nedelji potvdili da je devojčica, mi smislismo ime “Sofija”, i željno smo iščekivali naše zlato nadajući se da će imati tatine plave oke. Sve analize su tokom trudnoće bile fenomenalne, termin bio 14.09.2015. Jedva smo čekali, mada sam se ja stalno šalila da neću da joj dam da izađe, iako je bila pravi mali nemirko koji se rita maltene 24/7, uživala sam u svakoj sekundi trudnoće.

Termin 14.10.2015, jedva čekamo. Jutro 9.10. muž i ja ustajemo, popijemo kafu, doručkujemo, obavimo bračne obaveze i zaputimo se u Dragiše Mišović na redovan pregled pred porođaj. Inače, poslednje dve nedelje sam imala te lažne kontrakcije, uhvate me predveče, budu 3-4 u roku od 1h, i to je to. Stižemo u bolnicu, kaže sestra na šalteru da je moj doktor imao hitan carski i da ću ga malo pričekati. Ja pošaljem muža na posao, i kažem mu da ću ga zvati kad završim da dođe po mene (radi na 5min vožnje od bolnice). Inače sam pre nego što smo krenuli u bolnicu dosađivala da ponesemo moju kesu sa stvarima, kao da sam znala, ali on me je ubedio da nema potrebe, da će skoknuti on ako zatreba. Sedam u čekaonicu, sa ostalim trudnicama, sve vesele, ćaskamo, zezamo se. Bilo je oko 9:30h kad sam stigla, oko 11h meni kreće da stiska kod jajnika, kao menstrualni bolovi, samo mnooogo blaži (moji su inače katastrofa, prva tri dana ne mogu da izguram bez lekova protiv bolova). Kažem ja sestri na šalteru, ona mi reče da merim vreme. Na 25min po jedna, traje manje od 1min. Sestra kaže ima vremena, neću ja još. Nastavlja se ćaskanje i šala da ostalim trudnicama, sve otprilike u 6-7 mesecu, koje me zezaju da ću iz ambulante izaći u kolicima i pravac sala. Moj doktor se pojavljuje oko 12:30, kaže neka prvo uđe ta njegova trudnica s bolovima. Ulazim u ambulantu (da napomenem da sam bila “ful riba”, našminkana, nalakiranih noktiju, spremna da posle pregleda idem s mužem u skitnju), kaže doktor prvo na UZ. Pregleda, kaže curica je nameštena za porođaj, sve super, ali neću još. Hajde da me pregleda, čisto da proveri lepo kakvo je stanje. Ja legnem na sto, on gurne prste, skamenila mu se faca, kaže sestri da odmah donese spavaćicu i doveze kolica. Ja uplašena, šta je sad, kako, zašto?  On me smiruje: “Mila moja, ideš odmah u salu, otvorena si 8 prstiju. I samo da znaš da ne mogu sad da ti dam epidural.” Ja samo rekla: “dobro, važi”, iako sam do tad govorila da nema teoretske šanse bez epidurala. Kukavica sam i paničar veeeliki. Oblačim spavaćicu, kažu ponesi list sa krvnom grupom i mobilni, izvoze me iz ambulante, trudnice mi se smeše i viču: “Srećnooo!” Uvoze me u lift, zovem muža da ode hitno po kesu, on se zbunio skroz (“Kakvu kesu? Gde je kesa? Šta će ti? Šta se dešava?”), zbunjeniji od mene, ja govorim da mu stiže njegova mala princeza, vidimo se posle. Uvoze me u salu, jedna trudnica već na stolu, pozdravlja me, nasmejana. Priključuju me na CTG, pitaju sve neophodne informacije, mere koliko sam otvorena – 9 prstiju. Kako ko uđe u salu od osoblja, pita me šaljivo: “Što si nasmejana ti? Još i našminkana, nalakiranih noktiju, pa svaka tebi čast!”. Ah da, vodenjak mi nije pukao, bušili su ga čim sam stigla u salu, a ni sluzni čep nije ispao. Oko 15:30 me doktorka pregleda, kaže otvorena 10 prstiju, sve super, ali grlić nikako da omekša, mora indukcija. Do tad maltene ništa ne boli, ali oko 15:45 kreće da me boli onako baš ozbiljno, glasa nisam pustila, samo sam plakala, suza suzu stiže. Dve predivne babice su sve vreme pored mene, kao da mi je rođena majka tu, jedna me mazi i smiruje, druga objašnjava kako pravilno da dišem. U 16:15 ponovo pregled, kažu mogu da počnem da guram, ali kao da hoću u WC, nikako u glavu. Jednom me čak i opomenula doktorka da stanem, jer sam poplavela u licu. U jednom trenutku one se nešto zbuniše, kažu bebina glava izađe do pola, i vrati se kad ja stanem da udahnem vazduh. Kažu verovatno jer sam prvorotka, pa ne znam “tehniku”. Samo da nastavim u istom ritmu, i sve će biti super. Onda reče da će morati malo da me secne, neću ništa osetiti. Odjednom, osećam kako moje zlato izlazi iz mene, ali ne čujem plač. Pogledam, ona malo plava u licu. Kad doktorka reče da joj je jasno sad zašto se beba vraćala kad ja udahnem, pa pupčana vrpca je 3x oko vrata. Onda čujem mog anđela kako plače, stavljaju mi je odmah na grudi na par sekundi. Neopisiv osećaj. Odvode je da je mere i umotaju, i donose je opet kod mene. Gledam je kako leži na mojim grudima, nestvarno lepa, moja ćerka Sofija. Plačem i smejem se u isto vreme. Odvode je da bi me ušili, ali ja kažem doktorki da i pored anestetika osećam iglu. Ona pozva anesteziologa i kaže: “Uspavajte mi ovu lepoticu, dosta se mučila”. Ušivanje prespavah, kao i narednih sat i po. Izvoze me u hodnik, dok obave papirologiju i sve to, ja zovem sve žive da se pohvalim. Tata nam dolazi bukvalno na 5min, da donese svojoj hrabroj ženi plazmu i izljubi svoja dva anđela. Spuštaju me u sobu i govore mi da će mi brzo doneti moju princezu. Prvo što ih pitam: “Dobro, ali kad ću ja moći da ustanem, ukočih se ležeći?” Krstili su se i slatko ismejali. U sobi sam bila u 18:30h, sestra mi je pomogla da se istuširam i u 19h su mi doveli moj mali život koji je na dalje sve vreme bio pored mene. Svakoj divnoj ženi, majci, kraljici bih poželela porođaj kao moj!

Hvala puno mami Kristini što nas je počastila svojim divnim iskustvom kada su trudnoća i porođaj u pitanju. Ova divna i nasmejana mama nam sprema i svoje iskustvo sa dojenjem koje ja jedva čekam da podelim sa vama… Još jednom HVALA MAMI, VERUJEM DA ĆE OVA PRIČA SVAKOJ ŽENI IZMAMITI OSMEH, I SVAKU TRUDNICU KOJA SE PLAŠI POROĐAJA OHRABRITI!!!

Pišite i vi svoja iskustva, jer možda bar vaše pomogne nekome. Možete me kontaktirati porukom na e-mail koji vidite na blogu, ili na fb stranici Zdravo odrastanje počinje u maminom stomaku. Sa nestrpljenjem vas očekujem!

Leave a Reply