admin/ November 28, 2016/ O trudnoći i porođaju, Uncategorized, Vi pišete/ 0 comments

%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%83%d0%b7%d0%b8%d0%bc%d0%b0%d1%9a%d0%b5-2
E ovako, naša borba za potomstvo je krenula pre 5 godina a zavrsila se  20.07. ove godine. Kada su prošle dve godine “pokušavanja” već je postalo zabrinjavajuće, jer moje trudnoće nigde nema. Krenemo polako u kolo medicine i lekara jedno po jedno da vidimo gde je problem. A problema nigde!  Što se tiče osnove i kod supruga i kod mene sve uredu. I tako jos dve godine prođoše po lekarima, što privatno- da ne bih čekali, što državno. Poslednju analizu koju sam uradila bila je  HSG i to je bilo uredu… Naravno, ko se uhvati u kolo medicine teško izlazi, jer sve ide u krug u krug i jako je stresno :(. 
 Prošle godine 18. septembra odlučimo da idemo na Ostrog.  Saznamo da tada ide tura i da imaju dva slobodna mesta- naša mesta. Od kuće ponesemo vreće za spavanje, jer smo spavali ispred gornjeg manastira napolju. Poneli smo ulje, šećer, vino- ono što se inače nosi kada se ide u bilo koji manastir. Ponela sam nov peškirić i nov veš, moj i suprugov, koji smo nosili do moštiju sv.Vasilija. Kada smo stigli u Podgoricu na redu je bio obilazak hrama Hristovog Vaskrsenja. Tada sam primetila da sam dobila. To je prvi put da nisam plakala kada sam dobila, ni ja ni suprug. Naravno, nisam mogla da se pričestim na Ostrogu, ali se pričestio suprug. Postili smo sedam dana na vodi strogi post…  Stigli smo na Ostrog ispred donjeg manastira. Odatle kreće put zvani “UTABANI” put hodočasnika koji vodi kroz šumu, mislim da je put dug oko  1,5 km. Tim putem, ko može da izdrži, ide bos.  Ja sam jedva izdržala.  Kada sam stigla ispred gornjeg manastira rekoh sebi:”Uh, olakšanje- uspela sam!”  Celivali smo mošti i tamo nam je očitana molitva za porod. Popeli smo se na vrh manastira gde iz stene raste vinova loza. Čuli smo da je ljudima koji željno išćekiju decu pomoglo to što ubrali list ili grozd ove loze. Inače, jako je teško ubrati jer je veoma visoko. Uspeli smo i to da uberemo :). Tu noć je ispred gornjeg manastira noćilo preko 4000 ljudi što iz Srbije, što iz BIH itd. U toj gužvi pored nas je noćila žena iz Pančeva, koja je ginekolog- evo ga jos jedni predznak da smo na pravom mestu. Noć fantasticna, nikada spokojniji san. Budimo se ujutru, prisustvovali smo službi, muz se pričestio. I tako puni mira, spokoja i bezrazložne sreće  krećemo nazad.
Prošao je taj mesec i zadnja menstruacija 15- oktobra. Negde oko sv. Luke sam ostala trudna, možda baš i tada jer sam pratila svoju ovulaciju redovno. Inače, sv. Luku svlavimo… Prođe i to meni kasni, ajde nećemo da se jer nadamo mnogo puta smo bili razočarani. Prošlo je već nedelju dana kako mi kasni menstruacija. 16-og novembra, na Đurđicu smo radili betu i beta je pokazala da sam trudna! Šok!!! Suze idu, naše sreće nigde kraja! Bože, koliko smo bili srećni, plakali na sred ulice zagrljeni. Nije prošlo dva meseca od hodočašća, ja sam čudom Božijim i sv. Vasilijem ostala trudna prirodno.  Pola trudnoće sam provela uživajući, sve do 9. februara.  Onda šok, dabl test pokazuje  1:87, što bi značilo da nam dete ima daunov sindrom. Ne znajući da je to statistika doživim veliki šok. Doktor bukvalno ubeđen da nam je dete bolesno i nudi nam da odradimo privatno amniocintezu (uzimanje plodove vode) koja košta 700e. Naravno nismo pristali jer smo u Beogradu na Zvezdari za tri dana sve završili. Na sv. Tri Jerarha su uzeli uzorak plodove vode i poslali na analizu, rezultat se čeka mesec dana. Dolazimo kući i krece noćna mora. Mesec dana dan i noć plačemo i živimo u neopisivom stresu. Svaki dan bebu osećam sve jače, i bojim se šta ako je stvarno bolesna… 8-og  marta nam stižu rezultati, moj džentlmen mi je dao najveći poklon- ZDRAV JE!!! Od stresova dobijem I visok pritisak, jer kad god odem na pregled ja se istraumiram. Na Blagovesti, 7-og aprila,  smo radili 4D ultrazvuk- divnooo videli malog.
 Uoči Prokoplja, 20.7-og, sam se porodila hitnom carskim rezom jer kada mi je pukao vodenjak od uzbudjenja mi pritisak skoči čak na 200/100. Hvala dragom Bogu živi i zdravi smo oboje. Kada sam se probudila iz anestezije pamtiću reči:”Hajde, Milice budi se. Rodila si muško dete, živo i zdravo 3650gr i 55 dugačak, da čujes kako je lepo plakao”.  Plakala sam tada, ali prvi put od sreće. Moj suprug je bio uz mene svaki odlazak lekaru, svemu je prisustvovao i psihički i fizički. Kada sam suze lila on je taj koji me je podižao, i naravno moja majka i sestra. Kada nas je video prvi put od uzbuđena je pao u nesvest, nije mogao ni on više da izdrži, shvatam ga. 31 oktobra na sv. Luku, nasu slavu, smo krstili našeg sina Luku. Evo ga ima četiri meseca i srećan je kao i mi… Verujte u Boga, poštuj te praznike i sve će se ostvariti. Tako je nama pomogao sv. Vasilije Ostroški slava mu imilost!
 
Iako je današnja medicana jako napredovala, na neke stvari ponekad nema odgovor…Odgovor se nekada krije u nama samima, u našoj veri! Hvala puno mami Milici što je sa nama podelila svoju dugogodišnju borbu za malog Luku (sada već velikog dečka od 4 meseca :)), pokazala nam koliko je jaka i svemoguća iskrena vera u Boga.. Hvala još jednom od srca Milici, hrabroj i istrajnoj mami, koja je ovo podelila sa nama u nadi da će mnogima pomoći. JA VERUJEM DA HOCE!!! 

Pišite i vi svoja iskustva, jer možda bar vaše pomogne nekome. Možete me kontaktirati porukom na e-mail koji vidite na blogu, ili na fb stranici Zdravo odrastanje počinje u maminom stomaku. Sa nestrpljenjem vas očekujem!

Leave a Reply