admin/ November 20, 2016/ O svom životu, O trudnoći i porođaju, Uncategorized, Vi pišete/ 0 comments

Pa ovako, moja priča je poprilično dugačka… Počelo je sve 25-og juna kad sam prokrvarila u 29-toj nedelji trudnoće. Hitna me je prevezla u Višegradsku i tu su doktori uspeli da zaustave kontrakcije i krvarenje. Bilo je užasno i strašno, nisam znala šta mi se dešava. Kad je sve to prošlo spuštena sam na odeljenje i u narednih  2 dana sve je bilo ok, pa su rešili da me puste kući. Međutim ja opet prokrvarim. Krvarenje je bilo obilno i doktori nisu mogli da nađu odakle potiče, 0dnosno razlog. Potom je doktorka uspela da spazi da se posteljica odvojila na jednom mestu i tad mi je rekla da probamo da izguramo još 2 nedelje i onda bi “MORALI” da me porode. Opet su me spustili na odeljenje gde prođose i te 2 nedelje. I kada sam pitala kad će me poroditi  samo su mi odgovorili:”Ko je vama rekao da ćemo mi vas da porađamo?” Onako u šoku pomislila sam dobro, ali  šta dalje? Reše oni mene opet da puste kuci.  I meni opet krenuše bolovi. Iako sam  uporno govorila nisu kontrakcije, da me boli me neki moj organ, ne znam koji- ali osećam da nisu kontrakcije. Naravno, nisu me slušali i “punili”  me lekovima i infuzijama za suzbijanje kontrakcija i izazvali mi tahikardiju. Konačno,  posle 6-7 sati mučenja ustanovili su  da nisu kontrakcije. Tako izmučena danima ostanem ja još u bolnici. Odjednom crp skočio, teska infekcija + ešerihija.  Doktor koji me je vodio ode na odmor i preuzme me načelnik odeljenja i neka doktorka. Čita doktor  moju istoriju i niko nigde ne spominje moje krvarenje i abrupciju. Ispalo je da sam tu zbog ešerihije. Meni je tada prekipelo i počnem da pričam razlog mog ležanja u bolnici. Na osnovu toga reše  da mi urade uz i tu “nema nikakve abrupcije”,  posteljica u savršenom stanju. Ja naravno u neverici, ali  opet otkud znam- oni su doktori. I eto na kraju, 24- tog jula u 4 h ja opet prokrvarim. Sreća pa je to veče ekipa doktora bila dobra i efikasna. Doktorka je  dojurila, ctg ništa ne očitava. Meni počinje srce da lupa. Cimerke mi spakovale stvari jer, mlazovi krvi izlaze iz mene. Prevoze me na p- sprat kod porođajnih sala. Samo sto je prislonila ultrazvuk   stomak, doktorka je vrisnula:”Hiiitno spremajte salu za carski rez”…Nastaje opšta panika oko mene, a ja ne mogu ni da progovorim od straha. Počinjem da gubim svest i razum. Oko mene svi trče i viču, a u meni ni trunke života. Ne sećam se ni da su me preneli na operacioni sto,  a ja sam vec utonula u crnilo. Otvaram oči, a oko mene milion ljudi. Opet gubim svest i tako nekoliko puta. Kad sam napokon uspela da se probudim mislila sam da je sve ono bio san i da je moje zlato još uvek u meni. Medjutim NE! Ležim u šok sobi, nema telefona, nema informacija. Pose nekog vremena dolazi žena i kaže mi:”Rodili ste živo muško dete, po rođenju odmah reanimirano. U jaako lošem je stanju i prevezen je na institut za neonatologiju.” Dala mi je i papir sa brojem telefona. A ja,  meni mozak i dalje ne može da svari šta se sve desilo. Sreća pa sam mužu rekla da će me možda voditi na porođaj onog trenutka kad je sve krenulo. Inače niko mu nije javio šta desilo, sve dok nije zvao da vidi što se ne javljam.  
Uspem ja nekako da se priberem i sama sebi kažem: “ili ćeš pasti u depresiju i nećeš biti ni od kakve koristi ni detetu koje ti je kod kuće, ili ćeš da se što pre oporaviš i odeš na institut kod svog deteta…” Tako je i bilo. Oporavila sam se i izasla i ranije od očekivanog. Za svo to vreme nikakve informacije o bebi nisam imala, što mi je davalo još veću snagu da izađem što je pre moguće. Nakon 4 užasna dana napokon sam ” videla” svog anđela. Trudila sam se da ostanem pribrana, ali kad sam ga videla sa onim cevčicama i iglama moje srce je htelo da prepukne. Tako je bio malen, moja šaka ga je celog prekrivala. Nije davao nikakve znake zivota, suze su mi samo navirale. Ali  ni jednog trena nisam prestala da mu pričam da je on mamin “debelić” i borac, iako je bio samo kost i koža. Pricali smo tako 2-3 sata i tog trena je mamina Vučina resio da pokaže mami da je čuje i prviii put pomerio svoji malenu tanku nožicu. Svaki sledeći dan nam je bio sličan,  sem što se svakog dana sve više i više pomerao. Doktori su uvek govorili samo da je stabilno i bez promena, al nama je svaki pokret značio mnogo. Napokon došao je i dan kad su mu skinuli kiseonik i cevčice za hranjenje i mama uspela prvi put da vidi to slatko lice. Čak se par puta i osmehivao mami…!!!
Sestrice su bile divne i uvek bi mi ponudile da ga držim, što je neopisiv osecaj nakon toliko vremena. Kasnije je prebačen i u krevetac. Pa smo svakog dana željno  isčekivali da nas puste kući. I eto nakon dugih mesec i po dana Vuk je došao svojoj kućici i sad je iztastao u pravog mangupa od 4 meseca 😀.
 15150991_1431852620177401_1430720377_n
Hvala puno od srca mami Violeti Marković što je sa nama podelila ovako emotivno i jako teško životno iskustvo- najteži deo svog života koji se uz veliku borbu malog i jako hrabrog Vuka i njegove hrabre mame završio srećno. Još jedan dokaz da u tim malim bićima ima toliko želje za životom koja se ne može meriti ni sa čim. Hvala još jednom mami, i svaka čast na izdržanoj i dobijenoj borbi i želji da to podeli sa drugima, da ih motiviše i pruži podršku… SVAKA ČAST I VELIKO HVALA MAMI I HRABROM JUNAKU VUKU!!!!

Pišite i vi svoja iskustva, jer možda bar vaše pomogne nekome. Možete me kontaktirati porukom na e-mail koji vidite na blogu, ili na fb stranici Zdravo odrastanje počinje u maminom stomaku. Sa nestrpljenjem vas očekujem!

Leave a Reply