admin/ January 21, 2017/ Bivše žrtve nasilja o svojoj borbi, Uncategorized, Zaustavimo nasilje/ 0 comments

20151103142118_334309

Nasilje… Na sam pomisao toga sledim se.

Bili smo u vezi 3 godine i sve je bilo super. Nikada nije bio agresivan. Ostajem u drugom stanju i onda počinje moja borba. Visokorizična trudnoća, dovodim svoj i bebin život u opasnost, a nemam podršku muža i njegovih. Prvi put je pokazao nasilnu stranu u mom 6. mesecu trudnoće, kada me je udario. On je tada bio pod dejstvom alkohola, a njegova mama je sve to mirno gledala i ćutala. Skupila sam snagu da mu vratim, ali sam napravila ogromnu grešku- oprostila sam mu i ostali smo zajedno. Rodila sam bebicu, i na trenutak smo bili srećna porodica. Sve dok jedne noći nije počeo da me udara i da me gađa predmetima koji mu dođu pod ruku. Videla sam da nema drugog rešenja, uzela sam dete  i pokušala da pobegnem. Ali, nisam uspela….Stao je na vrata, udario mi šamar iako sam držala bebu u rukama. Uspela sam da zaštitim bebu i spustila sam je na krevet. Tada mi prilazi, udara me jako u glavu i krv počinje da teče. Skupljam snagu, bežim u komšiluk, tražim pomoć. Pozvala sam mamu i policiju. Policijac je pozvao hitnu pomoć i odvezli su me u Urgentni centar. I, tako krvava ležim, tehničar me pita šta se dogodilo- ja nemam snage da odgovorim. Suze liju same… Jedna doktorka je objasnila da je u pitanju nasilje u porodici i da sam porodilja. Pita me doktorka :”Da li si dobro?” Pokušavam da mrdnem glavom, ali  ne mogu. Tada mi je rečeno da mi je pukla arkada i da mi je polomljen nos. Vode me na razna snimanja i bodre me rečima: “Gotovo je, hrabra si, ti si borac”. U bolnici sam ostala 2 nedelje zbog pomenutih preloma i potresa mozga. Bilo je to moje prvo razdvajanje od bebe koja ima samo 14 dana. To mi je palo najzeže….

Vraćam se kući i ugledam svoju bebu koja mi je toliko falila, grlim je i plačem od sreće.

Odlazim u Centar za socijalni rad gde prijavljujem nasilje u porodici. A oni će meni:”Nije to strašno, šta se bojiš? Možda sledeći put ne bi bilo tako?”Ja u šoku! Pa zar da mi jedna takva istanova tako nešto kaže!? A onda kreće psihičko zlostavljenje od Centra za socijani rad- uporno mi govore da sam ja kriva.

Ali dobila sam snagu da izguram sve i da se borim za svog sina. Evo i posle 5 godina otac nije ga ni video, niti je dao neki dinar za njega. Oženio se i ima decu i svoj život. Ja sa mislila da nikada  više neću pustiti nikog u svoj život. Ali sam ipak dala šansu osobi koja voli moje dete kao svoje i koja brine o nama.

Nadam se da će  mame, odnosno sve žene koje su žrtve nasilja preseći i staviti tačku. Nismo mi igračke u njihovim rukama. Jeste teško doneti odluku i prekinuti, jako teško- ali iz svega toga možemo izaći jače nego ikada. Drage žene, ne trpite nasilje!!!

20151103142118_334309                            20151103142118_334309                           20151103142118_334309                           20151103142118_334309

Hvala puno našoj dragoj čitateljki i majci, koja je želela da ostane anonimna, na podršci koju je pružila svim žrtvama nasilja ispričajući nam svoju borbu za slobodan život bez nasilja. Ljudi smo, svi ponekad pogrešimo u svom izboru, ponekad budemo obmanuti… Ali ne postoji razlog da trpimo nasilje i omalovažavanje bilo koje vrste. I ja se pridružujem pozivu naše drage čitateljke, pozivu koji je upućen svim ženama koje trpe- odlučite se za bolje sutra i krenite u borbu, izaći ćete jače i slobodne.

 

Pišite i vi svoja iskustva, jer možda bar vaše pomogne nekome. Možete me kontaktirati porukom na e-mail koji vidite na blogu, ili na fb stranici Zdravo odrastanje počinje u maminom stomaku. Sa nestrpljenjem vas očekujem! Pružimo podršku i zaustavimo nasilje!!!

Leave a Reply