admin/ December 20, 2016/ O svom životu, Uncategorized, Vi pišete/ 0 comments

Dugo sam tražila vreme i mesto  da ispričam jedan najteži, za sada, period mog života. Imam 37 godina i troje žive dece i jednu princezu koju sam nažalost izgubila 2014 godine u junu mesecu.

Da se vratim unazad . Te 2013 godine ostanem trudna u mesecu aprilu, a pre toga sam doživela spontani u decembru u šestoj nedelji trudnoće jer se plod nije pravilno razvijao. Počinje nova trudnoća, ja sva srećna što sam trudna i sve ide svojim tokom. Ne moze biti bolje. Ultrazvučni pregledi i ostale analize su bili odlični,  po recima mojih doktora. Svaki ctg koji sam  radila je bio dobar, a radila sam ih često. Tog 11 januara dobijem  bolove i lepo se spremim, negde pred zoru počnu jači i jači bolovi. Tada smo muž i ja krenuli u bolnicu. Porodila sam se u 9:10. Porođaj je bio jako težak, beba je imala 4050gr, duga 58 cm. Odmah po rođenju primetila sam da je beba sva plava, ali kao i obično ništa niko ne primećuje. Dobila je ocenu deset i nakon dva sata mi je daju. Sutra predveče doktor neonatolog primeti da beba ima različitu boju tela i počinje haos. Rade se rezultati koji pokazuju visok crp i nizak nivo saturacije ekstremiteta. Dete mi salju za Kragujevac pod dijagnozom “sepsa”.  Ja zovem da pitam za stanje,  kažu mi da je u pitanju upala pluća i sepsa. Ujutru zovem ponovo  i oni mi govore:” Vaše dete ima nerazvijeno srce, odnosno  krvotok unutar srca, i ono će umreti svakog trenutka”. I bam spušta se slušalica!  Ja zanemela od šoka, opet zovem i dobijam informaciju da su mi dete poslali sanitetom za Beograd, ali da je pitanje da li će stići živo na Institut za majku i dete. Sve što sledi je košmar kakav sam samo videla u filmovima. Potom odlazim dva puta da je vidim. Bila je u onom boksu, disala  bez aparata ali je  srce kucalo uz pomoc leka. Čekali smo operaciju na koju smo pristali iako je šansa da preživi bila samo 1%, a bile su potrebne tri operacije.  Potpisali smo pristanak i čekali, ali to čekanje svaki sat da li će biti živa me je ubilo iznutra i danas osećam veliku prazninu i tugu  u stomaku, ogromnu. Operisala ju  je Dr.Mila Stajević,  jedan pre svega dobar čovek, a o stručnost je takođe na daleko čuvena.  Operiše se 21. januara i operacija prolazi dobro. Ali počinje problem sa plućima,  javlja joj se blokada i ne može da diše. Nekoliko puta se vraća na aspirator na kraju daju joj transfuziju. Posle toga je ojačala i spustili su je na poluintezivnu negu posle 43 dana . Tu smo bile još 1 7 dana zbog bakterije i jetre jer joj neki faktori za koagulaciju ne rade. Konačno, krajem marta nas puštaju kući. Osećaj najlepši na svetu, konačno je u mom naručju bez svi onih kabala i bockanja. Ali, to kratko traje jer svaki drugi- treći dan sam bila u bolnici s njom . Jedan problem rešimo, dođe drugi i tako u krug. I u meni se odjednom pojavi crv sumnje da će mi dete uskoro umreti. Nije napredovala, nije rasla… A bila je kao anđeo, svi su gledali njene divne okice. Zadnja kontola je prošla loše. Rečeno nam je da je srce umorno,  jedna komora samo radi, i doktor kaže:” Daj Bože da izdrži do septembra”. Druga operacija je trebala biti u septembru. Nije je dočekala. Sedmog juna ostajemo u bolnici u Novom Pazaru,  zahtevala sam  da joj se daju elektroliti. Ona je  svo vreme plakala i kašljala,  uveče rezultati neki dobri neki onako. Ujutru ona počinje da mi umire na rukama. Prvo otkažu bubrezi i posle minut- dva udar na mozak, jer joj se pojavila preko oka linija, kao da je  prepolovljeno oko. Ja svo vreme molim da joj pomognu samo da je ne boli! Krenuli smo sanitetom za Kragujevac. Tada sam u putu preživela pakao koji ne želim nikome nikada. Ona umire i gleda me svo vreme, pruža ruke i ja joj držim rukice i molim Boga da je spasi svih tih muka i boli, a vidim da je boli! Tamo stižemo, ona bez pulsa i disanja! Sat vremena borbe, ja čekam i doktori izlaze, njih nekoliko , i izjavljuju mi saučešće rečima: ” Majko mi smo sve pokušali, nažalost ona je bila mnogo bolesna i to je bilo neminovno”. Koliko mi je bilo žao da ne pričam, ali ujednom trenutku sam rekla konačno ide tamo gde nema boli, nema igala, nema krvi… Ide u polje cveća.

Nakon preživenog pakla, koji ne znam ni sama kako sam preživela ostala sam ponovo trudna. Rodila potpuno zdravu bebu, ali strah je bio prisutan tokom cele trudnoće. Čak me je bilo strah i kada ugledam trudnicu, koja je spokojna i veruje lekarima- takva sam bila i ja . Život je takav, ima uspona i padova i čovek sve mora da preživi. Setim se i danas svog anđela, gledam video snimke, isplačem se i nastavim dalje. Nastavim dalje da živim za svoju decu koja su uz mene.

Hvala puno mami koja je sa nama podelila najtužniji deo svog života. Zaista, ponekad je tako malo pravih reči, ponekad prave reči ne postoje baš kao sad! Ne postoji prava reč kojom bih opisala patnju, hrabrost, istrajnost, upornost i na kraju veru u život kod ove majke. Ali, kao što je i sama mama rekla: “Život je to, i sve se izdrži”. Da, baš tako, život je ponekad i nepravedan- ali nas skoro uvek nagradi za sve boli i patnje. Ova majka sada pored sebe ima troje dečice koja krase njen život. Patnje i tuge se ne zaboravljaju, ali se ipak svakog jutra budi sa osmehom znajući da postoji neko kome je potrebna- njena deca koja su pored nje!

Leave a Reply