admin/ November 20, 2016/ O svom životu, O trudnoći i porođaju, Uncategorized, Vaši saveti mamama, Vi pišete/ 0 comments

%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%83%d0%b7%d0%b8%d0%bc%d0%b0%d1%9a%d0%b5

Moja priča možda nekom pomogne, možda nekom da nadu ali ja želim s vama da je podijelim. Imam 26 godina i imam dva premedena dječaka. Jedan ima 4 godine, a jedan 10,5 mjeseci… Obojica su rođeni u 36+4,  tako da su požurili svojoj mami…

E sad ovako, druga trudnoća kao i prva je prošla uredno. Svi nalazi su bili uredni, sve sam odradila što je doktor zahtjevao.  Ni jedan nalaz nikad nije pokazao ništa sto bi me zabrinulo. I tako 05.01.2016. prirodnim porođajem na svjet je došao moj mali Stefan. Imao je 2,970gr  i 51cm,  9/10 ocjena sve super. Doktor kaže krupan za to vrijeme a meni je delovao kao mrvica. Bio je dva dana pod lampom, trećeg dana  su nas pustili kući. I tako su prolazili dani i mjeseci,  moj Stefi je bio super zdrava bebica, super napredovao,  vakcine sve uredno isprima do 6,5 mjeseci-  sve u skladu sa svojim vršnjacima. On je inaće jako vesela bebica, hoce svakom, svima se nasmije- ma prava dobrica…

Onda negdje od sedmog mjeseca ja primjećujem da sa mojim bebacem nešto nije u redu. Svaki dan on je meni bio čudniji sve više. Nije  se  smijao,  nije hvatao igracke, nije doživlavao okolinukao ranije i najviše je spavao. Ponekad bi naglo oborio glavu, ali nisam znala zašto. Predveče bi postajao jako nervozan i nije bio uopšte ona  moja vesela bebica od pre. Mene je bar malo primjećivao,  ali ostale uopšte nije. Kroz glavu mi je prolazilo toliko misli. Jednog jutra smo ustali (tog 25.08.2016) i posle podoja moj Stefi je počeo da se grči i da prevrće okicama prema gore, i tako par puta za redom.  Tada sam se prepala mnogo, nazvali smo pedijatra i objasnili joj sve. Ona je rekla:”Idite u hitnu i za Banja Luku.” O, Bože kako smo se samo uplašili muž i ja. Kad se samo sjetim kako je to izgledalo stane mi knedla u grlu. Kada smo stigli u Banja Luku kod naše divne doktorice Volas koja je pregledala Stefija i izvadila mu nalaze, onako me blijedo gledala,  pa reče: “Majkice, sada ćete gore na paprikovac gdje ce vam moje mlađe kolegice sve objasniti. Ja sumnjam na Westov sindrom, ali nemojte se sikirati s tim se može zivjeti.” O, Bože da sam mogla vrištala bih tada. Do paprikovca su mi njene riječi odzvanjale u ušima, suze su mi tekle same. Moj stariji sin me pita:”Šta ti je mama?”  A,  ja nemam snage da mu bilo šta kažem. Stižemo konačno, doktorica ga pregleda, uzima broj telefona  mog muža i kaze da mama i beba ostaju na neurologiji. Ja krećem da plačem, muž me smiruje a znam koliko je i njemu teško. Ali mora da bude jak zbog nas. Kako sam noć provela ne znam ni sama.  Stefo je imao napade i naveče i pred zoru, a ja sam to sve morala zapisati- ne znam otkud mi snaga. Telefon se užario,  svi zovu, ja se kidam plačući sama u sobi sa svojim suncem koje spava, jer posle svakog napada on odspava 4 sata. Ujutru  odlazimo na egg, sestra gleda u mene tužno. Vidim na njoj da nešto nije uredu. Došlo je vreme vizite. Dolaze doktori- njih četvorica i govore mi:” Vaše dijete ima Westov sindrom, ako ima neko da vam kupi lijek da mu odmah uključimo terapiju bilo bi najbolje. Doktorica takođe govori da joj se moj muž javi kad dođe. Oni odlaze,  ja posmatram svoje dijete a suze same idu. Šta je ono krivo ovako maleno, nevino, o Bože pomozi mu… Muz dolazi i doktorica nam objašnjava šta je to Westov sindrom, naravno kreće prvo sa najgorim mogućim solucijama- žena mora da nas pripremi. Onda čujem tu rečenicu:”Djeca koja su dosad normalno napredovala imaji veće šanse nego druga djeca, a to je nekih 10% “. Ta rečenica ulijeva je nadu u mene, i još kad je doktorica rekla da ce Ct pokazati da li ima uzrok nisu mi sve lađe potonule. Držalo me to u snazi i vjera u Boga!  Tih dana nisam  bila dobro,  zurila u jednu tačku i tako provodila te dane.  Ionda mi doktorica dolazi i govori da on dobro reaguje na lijek, tračak nade se pojavljuje. U nedelju naveče radimo ekg za svaki slučaj zbog ct.  Dolazi ponedeljak ,čujem sestru koja govori da Stefo ide na ct panika i me hvata- sta ako? Hodam kao luda i tad ulazi sestra, odlazimo na ct. Sestra Ljilja,  kojoj sam neizmjerno zahvalna zato što je prvenstveno jedan veliki čovjek, nas je odvela. Ct pokazuje da nema ništa na mozgu,  ne postoji nikakvo oštećenje. Hvala ti Bože dragi. Sad je sve lakše, u utorak moj Stefo ima poslednje napade i to jako blage, tada i nikad više.

Sad sam dobrica, sve znam, išao sam na vjezbice- sjedim, pužem i ustajem na nogice. Sve znam i ponovo sam ona stara vesela bebica. Želim da kažem ovom svojom pričom da možda ne bude uvijek onako loše kako to zvuci kada čijete same informacije-toriju.  Jer kad ukucate šta je westov sindrom i pogledate moje dijete nikada ne biste ni pomislili d aboluje od pomenutog. Ja sam se uhvatila tih skromnih 10%, i hvala Bogu mi smo dobro pijemo lekić i nadamo se da nećemo morati stalno tako… Uvijek postoji gore od goreg,  ali čovjek treba skupiti snage za sve, padni , ustani ,otresi se i nastavi dalje. Vjeruj da će biti bolje i Bog će se potruditi da ti bude bolje. Svim roditeljima želim da kažem da neke nebitne stvari ne stavljaju prije svoje djece, jer ne daj Bože kad se nešto desi sve ostalo je nebitno bitno je samo da njemu bude bolje… Bog nek čuva svu djecu ovog svijeta pa i moju.

 

Hvala puno mami, koja je želela da ostane anonimna, što je sa nama podelila svoje životno iskutvo, jako težak period u svom životu koji se hvala Bogu i dobrim lekarima dobro zavšio. Hvala joj na divnoj poruci koju je uputila svim roditejima. Nemam ništa da dodam osim SVAKA ČAST HRABROJ MAMI.

Leave a Reply