admin/ November 4, 2016/ O svom životu, O trudnoći i porođaju, Uncategorized, Vi pišete/ 0 comments

                             14292346_1338098632867261_1615629356163637485_n
Evo ovako mu dođe moja priča… Koliko ima toga pre bih stalo u roman, ali evo ukratko. Moj suprug i ja uzeli smo se veoma rano, odmah čim smo se upoznali na fakultetu rekli smo to je to. Ja 19 godina on, 18- deca. Usledilo je venčanje i zajednički život, ali deca nam nisu bila odmah u planu jer smo hteli završiti fakultet i zaposliti se. Dovoljno je nama bilo teško i nismo hteli da nam decu drugi hrane, oblače ili da ne daj Bože da  nemaju šta jesti. A i mi sami smo više bili gladni nego siti. Onda je moj muž posle četiri godine braka iznenada dobio poziv za rukopoloženje u sveštenika i dobijanje službe. Našoj sreći nije bilo kraja. Selimo se , sve je strano nepoznato. Dolazimo na službu u jedno mesto između Niša i Aleksinca. Napokon su se stekli uslovi da planiramo decu, najednom se ja osećam spremnom za to i to mi postaje preokupacija. Ali što sam više želela nikako nije išlo… Tako godinu dana i ništa. A onda februar mesec 2013. meni kasni ciklus koji je inače redovan. Uradim test očekujući negativan rezultat, jer sam ga do tad sto puta radila i ništa. Ali iznenada pojavljuje se druga crta. Ja vrištim od sreće , trčim da zaustavim supruga koji je krenuo na parohiju da mu kažem radosnu vest. I tako, moji trudnički dani prolaze lako. Bila sam jako aktivna u prvoj trudnoći, pešačila po četiri kilometra dnevno, stalno putovala do mojih autobusom 200km u jednom pravcu, čak sam i radila do devetog meseca trudnoće, inače sam veroučitelj. Pošto moj muž nije često kući zbog posla kojim se bavi- uvek je dostupan narodu. Ja sam morala otići kod mojih da se porodim u Arandjelovac, jer nisam znala hoce li me porođaj zateći samu u kući. Jer moj suprug na puno mesta po parohiji nema signal, a i tu gde smo nema puno komšija u okruženju. Porođaj nije bio sjajan , iako sam bila optimista i ni glasa nisam pustila. Posle 16 h porađanja , od kojih 6h sa indukcijom, bebica je krenula glavom i rukom i zaglavila se. Pocepala mi grlić, isekli me skroz- ali sva sreća izbegli smo vakum. Mene su nakon porođaja uspavali da me usiju, jer sam toliko bila izmučena da sam odskakala od stola. A  ostao mi je i deo posteljice pa su morali da mi urade reviziju. Bebica je bila ok, samo što se malo namučila pa je bila u inkubatoru i polomili su joj prstić dok je bila zaglavljena u kanalu 😞 .
 Vreme je prolazilo, mala lepotica je rasla i nenadano mi se desila neočekivana stvar… Kad je bebica imala četiri meseca ja opet ostanem trudna. Šok, brzo i neočekivano, ali super što da ne. Još kad sam saznala da su blizanci, mojoj sreći nije bilo kraja.
Bila sam 13 nedelja kada me je iznenada probudila neka grmljavina , haos, zgrabila sam dete pokrila ga rukama i čučnula u uglu hodnika. Grmelo je, sevalo i grad veličine teniske loptice porazbijao nam je skoro sve prozore i crepove na kući. Iz hodnika je tekla reka vode, hladne u kojoj sam ja stajala noseći sedmomesečnu bebu. Kada je to sve posle par sati prestalo prizor je bio gori od horor filma. Izašli smo napolje, struje nije bilo nigde. Odsečeni skroz gledali smo polomljeno staklo i crep na sve strane. A onda sam ugledala stogodišnje drvo, hrast kako leži na pola dvorišta ispred crkve iščupan iz korena.Bakarni krov sa zvonika Crkve skroz sljušten. Kroz glavu mi je prošla pomisao kako smo imali sreće što smo prošli nepovredjeni, jer sve je to moglo doleteti i na kucu- al eto Bog nas je sačuvao. Sutradan dok su majstori popravljali krov , pošla sam da im odnesem kafu kad sam osetila oštar bol u donjem stomaku. Otišla sam u toalet i primetila tragove krvi. Odmah sam znala da se nešto čudno događa. Čim se muž vratio sa posla odveo me je u Aleksinac ginekologu koji mi je uradio ultrazvuk uveravajući me da je sve ok i da otkucaji srca postoje. Te mi je dao da pijem utrogestan. Pila sam i zaista je prestalo, ali posle nedelju dana horor se nastavlja. Javlja mi se tamnije , obilnije krvarenje. Ja ovaj put odem u Niš privatno. Zena mi radi uz sondom i saopštava najgoru vest na svetu, da nema ni jedan otkucaj srca i da ne može biti da je taj ginekolog išta video kada su moji blizanci vec 20-ak dana mrtvi 😥😰. Radi mi reviziju odmah , budim se moja malecka plače. Ona i suprug čekaju da se probudim, a ona jadna ubi se plačući kao da nešto predoseća. Dolaze sestre da me podignu, ja ustajem iz mene kreće da izlazi potok krvi i ne zaustavlja se. Kada je to video moj muž umalo se nije onesvestio, ja mu vičem drži dete. Vraćaju me u salu i zovu doktorku koja radi još jednu reviziju , daju mi injekcije za reanimaciju i za skupljanje materice… Ponovo se budim, sve što sam htela jeste da opet ugledam svoju malu Arseniju i svog supruga. I tako vreme teče dalje ja se oporavljam , dajem organizmu vremena da se sabere, ali u meni tinja želja da se još jednom ostvarim kao majka.
Proslo je devet meseci kada sam opet ugledala dve crtice na testu. Bila sam presrećna, rekla sam ovaj put mora biti sve ok, pa ne udara ni grom dva puta u isto mesto. Smatrala sam da je pobačaju dosta doprineo stres i strah koji sam pretrpela i da ovaj put MORA biti dobro. Ali odlazim na uz pregled kad mi doktorka iz vedra neba saopštava da joj se to što vidi ne sviđa. Da vidi zumančanu kesu, ali da je to do sad već trebao biti plod koji ima otkucaje srca u 12. nedelji i da će to najverovatnije ” samo ispasti “! Odlazim kući sluđena, plačem, čupam kosu, ali ni jednog trenutka nisam pohulila na Boga. Govorila sam sebi saberi se, Bog zna zašto se to događa i ma kako surovo zvučalo, ali ko zna zašto je nešto dobro. A onda se setim reči ” samo ispasti “, pa se setim da sam 0- krvna grupa i da u slučaju pobačaja moram primiti rogham u roku od 72 h. I tako zovem doktorku koja mi je već jednom spasla zivot da opet zakazem reviziju jer krvarenje počinje. Kad sam otišla ona me pregleda i potvrdi da od ploda nema- ništa da se nije razvio. Pitala sam se zašto, ona mi je lepo rekla da ćemo nakon svega uraditi detaljne nalaze i da ništa ne brinem. Ta doktorka radi na patologiji trudnoće i izuzetna je zena , zaista je pokusavala majčinski da me uteši. Ovaj put sam prošla dobro što se revizije tiče sve gotovo za 5 min , bez krvarenja. A prvi put umalo sepsu ne zaradih. Tri vrste antibiotika sam pila. I tako uradim nalaze posle toga ali sve je ok i ja ne razumem zašto. Muz dobija poziv da ide sa parohijanima na Ostrog. Ja mu kažem:” Kad budeš pred moštima pomoli se da dobijemo još jedno dete”.  I tako dva meseca posle zadnjeg spontanog pobačaja ja opet ostajem trudna. Ovaj put su mi osećanja pomešana. U strahu sam od svega, počev od prvog ultrazvuka pa nadalje. I tako dolazi i taj prvi uz pregled i doktorka ćuti, a ja zelenim tresem se. Ona se nešto mršti, namešta naočare,  ja je pitam:” Šta je , da li je sve uredu?” A ona mi pušta najlepsi zvuk na svetu, zvuk malog srca. I tako, druga trudnoća mi je prošla teško i naporno jer me je stalno nešto boluckalo. Pa su mi savetovali mirovanje od šestog meseca, posebno kad me je doktorka u domu zdravlja uplašila da možda imam placentu previu i da ću prokrvariti. Uz to sam dobila dva meseca neplaćenog trudničkog jer se nisam dva dana ranije javila na komisiju u socijalnom i tako… Elem odem ja opet kod te moje stare doktorke koja mi dva puta spašava život i ona kaže da nema nikakve placente previie i da je trudnoća uredna. Jedino što beba stoji karlicno i nevidi se pol. I tako ja brojim sitno u 36. nedelji kad se nakašljah a meni nešto pošteno poče da curi- prva pomisao vodenjak! Iako sam drugorotka nisam imala iskustva sa pucanjem vodenjaka. Prvi put su mi bušili na stolu. I tako odem ja u bolnicu jer su mi se pojavili i neki bolovi. Tamo me stave na ctg , kontrakcija nema, pregledaju me skroz zatvorena, vodenjak očuvan, urade uz kažu beba se spustila i okrenula glavom na dole. To me je verovatno zabolelo i stvorilo pritisak. I tad mi rekoše da čekamo opet devojčicu, mojoj sreći nije bilo kraja. Bilo mi je svejedno šta je ali sam zelela da znam i tako sam saznala tek u 36. nedelji. Kontaktiram tu moju doktorku kako se termin približavao i ona kaže dođi sutra da te porodim 😳😁.
Ja uplašena , šta-kako, haos, ocu carski! Muke sam videla i ja nemam snage za još, to mi je bila jedina pomisao. Krećem u bolnicu, moja ćerkica se oprašta od mene i kaže.” Mama kada dođeš iz bolnice ti ćes mi doneti bebu, molicu se da te čuva dragi Bog”. A ja u plač, čim sam ušla u kola nisam mogla da se suzdržim. Sve što sam htela jeste da se što pre vratim svom detetu i donesem joj seku. Tako sam odmah potpisala za indukciju i stegla zube. Tražila sam epidural, ali sve se tako brzo odvijalo. Došao je doktor sa papirologijom da potpišem pristanak, da pročitam uslove davanja i potencijalne nus pojave. U međuvremenu su mi pojačali indukciju na dvadeset, bolovi su bili nesnosni jedva nažvrljah potpis za epidural. Dolazi doktorka koja mi je  samo 15 min pre probušila vodenjak i viče:” Vodite je na sto”. A ja govorim hocu moj EPIDURAL! Ona meni kaže:” Nema sad Iris nisšta , kraj. Gotovo vidi se glava sad, napni se par puta i beba izlazi”. I tako ja smognem poslednje atome snage i počnem da guram, sve sam videla od izlaženja glavice do presecanja vrpce i njenog prvog plača, sve. Kada se rodila pupčanik joj je bio dva puta oko vrata ali ga je ona nekako rukicama držala. Sva sreća odmah je zaplakala. Okupali su je i stavili je meni na grudi, bila je to ljubav na prvi pogled, plakala sam kao kiša. Hvala ti Bože na još jednom blagoslovu! Odlično prošla, sve je bilo gotovo za dva sata. Niti sečena, niti pocepana, posteljica izašla u celosti. I tako kroz glavu mi prođe, zvaće se Aleksija ( ona koja donosi Spasenje ), zaista kući smo izašli na Spasovdan.
 Moja poruka svim mamama i onim ženama koje to žele postati jeste, ne odustajte nikada! Ako nešto silno želite, čuda su moguća samo treba verovati u njih!

 Hvala puno mami Iris Milanović što je sa nama podelila svoju jako emotivnu životnu priču kojom nas uči strpljenju i istrajnosti. Svaka čast hrabroj mami koja pored svih životnih problema nije posustala, nije prestala da veruje i pokazala nam da zaista čuda postoje- potrebno je samo nepokolebljivo, čvrsto verovati i čekati da se dogode. Hvala još jednom u ime svih žena koje će ovo životno iskustvo motivisati i pomoći im da ne odustanu. 

Leave a Reply