admin/ December 24, 2016/ O svom životu, Uncategorized, Vi pišete/ 0 comments

15673413_10154747924213617_756771856_n
Jednostavno ovo pišem u nadi da će neke buduće majke, žene koje još nisu trudne ili još ne znaju da su trudne promenile svest i način gledanja na decu u svojoj utrobi. Kada ovo pišem u stvari mislim na žene koje su začele „neplaniranu“ decu. Moja priča počinje satkana od najdivnijih osećanja koje Gospod može da da jednoj ženi, sa najuzvišenijim blagoslovom ali se završava na tom „mesarskom“ stolu.
Saznala sam da nosim dete. Željno očekivano dete. Ovo je sebično što ću reći, ali mislim da je ovo najželjnija beba na svetu bila. NJeno maleno srce nije još ni počelo da kuca a ja sam je volela, pričala joj i zamišljala kakva će biti kada se rodi. O kako sam samo daleko otišla u mislima. Dani, i nedelje su prolazile. Sve je bilo idealno. Beba je rasla. Srdašce je prokucalo. Čak sam počela da osetim i prve leptiriće u stomaku. Malene , nežne pokrete koje je beba pravila. Zar je moguće da srdašce kuca i da takve pokrete čini nešto što nije živo i što se ne smatra ljudskim bićem!? Prva trećina trudnoće je prošla i ja sam ušla u drugu trećinu. Prvog dana kako je moja trudnoća ušla u drugu trećinu počela sam da osećam blage bolove i grčeve u stomaku koji su me sve više i više plašili. To je trajalo dva dana. Na kraju sam trećeg dana otišla na vanredni pregled. Ušla sam u ordinaciju. Kako se samo doktorka ljutila što ja u opšte osećam bol, kao da sam ja to želela. Vikala je na mene i grdila me je što sam došla i što je uznemiravam za svaku sitnicu. LJuta i gruba mi je uradila pregled koji je bio veoma bolan zbog njenog besa. A onda je i doktorka zaćutala. Počela je da računa. Pozvala je još jednog doktora. U šiframa su se sporazumeli i kratko i jasno mi rekli “ nema srčanu funkciju , dete je mrtvo. Ostani u bolnici da te „očistimo““ Dragi moj Bože kakva je to reč „da me očiste“!? Od čega!? Od mog deteta!’? Nisam mogla da kontrolišem suze. Plakala sam pred doktorima, pacijentima pred svima koji su se našli u mojoj blizini. Plakala sam zbog tog anđela koji je otišao ne ugledavši svet i svoje roditelje. Neopisivi strah i nemoć da ja kao majka zaštitim svoje dete i sada me proganja. Toliko sam bila bespomoćna. Otišla sam u bolničku sobu i tu je počelo ono zbog čega objavljujem moju priču. Kada sam uplakana ušla u sobu i sela na krevet , žene koje su tu već bile prišle su mi i sa saosećanjem počele su da me ispituje šta se desilo i zašto sam tu. Kada sam im ispričala počele su da me „teše“! “ Nemoj da plačeš, nisi ti kriva. Eto ti to nisi želela pa se desilo. Ja sam već četvoro abortirala i sada sam ovde zbog petog , a na tvom krevetu je bila žena koja je jutros puštena kući, sedmo je abortirala a kod kuće ima dvoje“. Dragi Bože da li je to istina što čujem. Peto dete ubija, sedmo…. Zašto to čine. Da li te žene imaju svest kako se čuvati i sačuvati da ne bi došlo do toga. Druga mi je rekla “ eto ja sam predprošlog meseca blizance abortirala, ne planirano sam zatrudnela sa dečkom. Prošlog meseca sam želela dete i ostala sam trudna i sada sam u bolnici zbog blagog krvarenja! Ja zaista ne želim da osuđujem ali pitam se zašto dete od pre dva meseca nije bilo željeno a samo mesec dana nakon tog ubistva žena je poželela trudnoću i ostala je u drugom stanju. Odveli su me u salu da me zauvek i fizički rastave od mog anđela. Upala sam u san sa suzama a tako sam se i probudila iz anestezije. Trajalo je kao par sekundi. Fizički bol zbog struganja materica kako bi se izvadilo telo moga deteta nisam ni osetila naspram ogromnog emotivnog i duševnog bola. A najgore od svega su mi bile reči utehe poput “ ma daj nije to još ni postala beba“, ili „biće još dece šta si se vezala toliko za ovo!“ Bolje da su ćutali nego da su me tešili. Jednostavo ništa nije moglo da popuni prazninu u mojoj utrobi i duši. Morala sam da prenoćim u bolnici. Pored mene su bile još dve ženice , mlade, ni jedna preko trideset godina koje su doživele isto ovo što sam i ja. Isto su bile stalno okrenute zidu da sakriju svoju bol i svoje suze. Samo se videlo u polu mraku sobe kako im se leđa i ramena tresu od jecanja. U bolnici sati prolazi sporo.Jedan sat prođe kao tri sata. Ništa se ne radi, samo se leži , tako da niko nije umoran i nikome se ne spava. Žene noću pričaju svoje grozote a ja sam bili nemi slušalac. Ove priče su bile poput onih u zatvoru gde svako priča svoje krivično delo koje je počinio.
Žena broj jedan priča: Pre tri godine sam rodila ćerku. Iste godine kada je njoj bilo četiri meseca zatrudnela sam sa blizancima. Ma nisam htela ni da razmišljam o njima i u osmoj nedelji sam ih abortirala. Žena broj dva priča: U vezi sam sa dečkom tri godine. I eto „ovo“ mi se desilo baš sada kada čekam odgovor za posao. Nema šanse da sam toliko studirala i mučila se da mi dete sada upropasti sve. Žena broj tri priča: Prošle godine sam rodila sina i posle porođaja sam zatrudnela. To dete sam abortirala jer mi je bilo prerano da rađam. Dobila sam infekciju posle kiretaže i malo se sve ikomplikovalo. Lečila sam se mesecima posle toga. Eto sada sam opet zatrudnela. Neću ni ovo da rodim jer se moj muž ne slaže sa tim i misli da nismo još spremni za drugo dete. Sutra mi rade abortus , samo da opet ne dobijem neku infekciju jer se plašim da posle neću moći opet da zatrudnim. Zašto bi ta žena želela da zatrudni ako svako dete koje začne ubija!? U susednoj sobi je počeo porođaj. Nisam mogla da verujem da u ovoj mesari, klanici može da se dogodi i nešto ovako lepo poput rođenja. Nisam videla ženu i ne znam ništa o njoj ali se radujem toj maloj bebi koja je uspela da prevari svoje roditelje i da se rodi. Jako brzo se završio porođaj. Pitala sam ženu do mene zna li šta se rodilo devojčica ili dečak. Ona mi je rekla : „ma to je bio abortus. Žena je saznala da nosi dete sa Daunovim sindromom, dali su bebi injekciju u srce. Beba je umrla a zatim su izazvali porođaj. Videla sam bebu, porodila se u krevetu. Kao neka malena lutkica je. I vidi se da je dečak bio“. U tom trenutku je ušla jedna žena u sobu koja je imala dve bliznakinje i veoma stabilan brak. Uletela je u sobu smejući se sa rečima….“ NE MOGU DA VERUJEM OVO NEĆE DA UMRE OD SINOĆ“, a zatim je nastavila histerično da se smeje. Ostale žene su nastavile sa njom histerično da se kikoću, nasilno i veštački. Imala sam osećaj da kada bi neka od njih odbila da se smeje kao da bi bila izbačena iz tog „odabranog“ društva. Nisam htela ništa da je pitam. Pitala sam kasnije ženu do mene kakav je njen slučaj a ona mi je rekla, “ zatrudnela je ne planirano i ni ona ni muž ne žele bebu i sinoć su bebi dali injekciju u srce da joj zaustave srce kako bi danas izazvali porođaj. Od sinoć srce se bebi samo usporilo ali nije potpuno stalo kako i zašto nikom nije jasno“. Gospode moj, zar je moguće da to neko radi svom detetu. Zar je moguće svoje rođeno čedo držati u takvoj agoniji ceo dan. To malo srce koje odbija da stane i grčevito se muči a majka se tome smeje sa rečima „ne mogu da verujem da ovo neće da umre od sinoć“ , Inače te injekcije za zaustavljanje bebinog srca se daju preko majčinog stomaka, kroz stomak, matericu, posteljicu i onda se igla zabada u bebino srce i smrtonosna tečnost se pušta da bi taj mali mišić željan života zauvek stao.O moj Bože kako smo postali tako emotivno hendikepirani. Da li možemo da se nazivamo najsvesnijim Božijim tvorevinama, kada ja ovde ne vidim nigde svest i razum . Koja životinja ubija svoje mladunče. Samo mi ljudi to činimo Bila sam u pravu. Ovo je sve samo nije bolnica. Ovo je klanica, mesara. Ovo je fabrika kolagena. Zar je moguće da sam za ceo dan i celu noć videla pored moje bebe još samo tri nesretno izgubljene bebe a masu ubijene dece, zdrave, prave samo neželjene. Znam samo da sam izašla iz bolnice sa neopisivim bolom zbog svega što sam videla da se tamo dešava. Sama reč abortus je strašna ali kada se nešto tako vidi lično i kada se čuju takve grozote reč abortus naspram tog samog čina je poput igre. Verujte mi ne postoji dovoljno grozna i strašna reč koja bi opisala sve detalje, faze i postupke abortusa. Iz glave ne mogu vam izaći slike tim minijaturnih beživotnih tela ili još gore nekih tela koji se još uvek po rođenju grče u samrtničkom ropcu. Kada sam izlazila iz bolnice meni je mleko već krenulo. Znam mleko će da mi stane i ono kao podsetnik na sve ovo će nestati, ali slike i priče koje su mi se urezale u pamćenje ostaće u meni za ceo moj život. To je bio samo jedan dan i jedna noć u toj bolnici a godina ima 365 dana..

Hvala mami koja je želela da ostane anonimna što je sa nama podelila jako težak deo svog života u nadi da će u ljudima probuditi savest kada je abortus u putanju.

Pridružite se i fb stranici Zdravo odrastanje počinje još u maminom stomaku i razmenjujte iskustva sa drugim roditeljima.

 

Leave a Reply