Kako usvojiti dete u Srbiji?

admin/ April 21, 2017/ Pododica, Usvajanje deteta/ 0 comments

Usvojenje deteta (adoptivno roditeljstvo) je za određeni broj dece jedini način da steknu porodicu, a za jedan broj ljudi isključivi način da se ostvare kao roditelji. Za ostale, predstavlja pokušaj osvešćenja da kroz relaksiran i pozitivan pristup pruže ohrabrenje, i u budućnosti sagledavaju ovu delikatnu temu kao uobičajenu.  Brojni suptilni procesi koje usvojenje pretpostavlja, utvrđeni su zakonom, i u domaćoj praksi se sprovode institucionalizovano, uz podršku i pomoć stručnih službi.

 

1. Ko je nadležan za proces usvajanja deteta?

Centar za socijalni rad ili, kako se po zakonu zove – organ starateljstva, jeste institucija koja prima zahteve, sprovodi stručne procedure, i utvrđuje opštu podobnost svakog para ili pojedinca koji aplicira za usvojenje deteta. Građani zainteresovani za usvajanje deteta bi trebalo da se obrate Centru za socijalni rad opštine na čijoj teritoriji imaju prebivalište. Kada se obavi kompletna stručna procedura, podaci se dostavljaju Ministarstvu rada i socijalne politike, koje vodi Nacionalni ili jedinstveni registar usvojenja. U njega se slivaju podaci o svim porodicama na nivou Srbije koje su dobile opštu podobnost za usvojenje deteta.

Takođe, centri za socijalni rad su kao organi starateljstva zakonom ovlašćeni da vode postupak utvrđivanja opšte podobnosti dece za usvojenje. Kada se takva odluka donese, podaci se takođe dostavljaju Ministarstvu rada i socijalne politike, a potom se kontrolišu. Ukoliko je postupak obavljen zakonito, podaci o svakom detetu se unose u registar. Dakle, baza podataka sadrži podatke o deci opšte podobnoj za usvojenje, o usvojiteljima – državljanima Republike Srbije koji su dobili podobnost za usvojenje, i podatke o stranim državljanima – potencijalnim usvojiteljima.

2. Ko može da usvoji dete?

Prema aktuelnom Porodičnom zakonu, dete koje je državljanin Republike Srbije – mogu da usvoje građani naše države, ali i strani državljani, pod uslovom da za to dete nisu mogli da se pronađu usvojitelji Nepoznavanje materije, usvajanje neproverenih informacija i sklonost ka predimenzioniranju – dovode do toga da se o usvojenju govori kao o bauku, koji podrazumeva mukotrpne procedure i predugo trajanjemeđu domaćim državljanima: da je godinu dana u Jedinstvenom ličnom registru, ili da je njegov nadležni organ starateljstva i pre roka utvrdio da je u najboljem interesu deteta da ga usvoje inostrani usvojitelji, a u proceduri dokazao da za takvo dete nisu mogli da se pronađu domaći usvojitelji.

3. Ko su potencijalni usvojenici?

Deca u sistem socijalne zaštite ulaze iz različitih razloga, koji su vezani za neku vrstu disfunkcionalnosti njihove roditeljske porodice: alkoholizam, narkomanija, neadekvatno reagovanje na životne krize, kao što su: ostajanje bez posla, siromaštvo, bolest, razvod braka, nasilje u porodici. Ima i maloletničkih trudnoća, nahočadi, ili situacija kada su roditelji lišeni roditeljskog prava, poslovne sposobnosti, ili su se saglasili sa usvojenjem.

4. Koji su obično motivi za usvajanje dece?

Najčešće su to parovi koji imaju dugu istoriju pokušaja da ostvare biološko roditeljstvo, ali postoji i jedan broj ljudi koji imaju svoje biološko dete, najčešće jedno, a zbog nekih prepreka sekundarnog steriliteta ili drugih životnih okolnosti se opredeljuju za usvojenje. Postoje i roditelji koji već imaju usvojeno dete i posle nekog vremena se pojave sa aplikacijom za usvojenje drugog deteta. A ponekad se u malom vremenskom razmaku pojave siblinzi (braća i sestre) koji nisu usvojeni istovremeno, pa se kontaktiraju usvojitelji i prvo oni pitaju da li bi bili spremni za još jedno usvojenje, zarad očuvanja sibling relacije. Ako jesu, prolaze kratku proceduru pripreme da im se ponovo utvrdi podobnost, vraćaju se u registar, i Centar za socijalni rad ih uzima u obzir.

Motivi su različiti, a takva situacija je uglavnom ista i kada su u pitanju stranci. Reč je o ljudima iz visokorazvijenih zemalja kao što su Švedska, SAD, Francuska – u kojima postoji veliki stepen podrške za decu koja imaju teške zdravstvene probleme, hendikep, zaostaju u razvoju. Među decom koju oni usvajaju ima i poneko zdravo romsko dete, ali mi nastojimo da za takvu decu ipak nađemo domaće usvojitelje, da to budu naši ljudi u inostranstvu, ili da je jedan od supružnika našeg porekla.

 

5. Koje su faze procesa usvojenja deteta?

Prva faza: dokumenta

Parovi zainteresovani za usvojenje deteta prvo podnose javne isprave u Centru za socijalni rad opštine na čijoj teritoriji žive, i time dokazuju ispunjenost zakonskih uslova za usvojenje. Ponekad se ljudi žale da je priličan broj dokumenata koje treba prikupiti – izvod iz matične knjige rođenih, venčanih, državljanstvo, fotokopija lične karte, dokaz da lice nije osuđivano, kažnjavano, dokaz o prihodima, o imovinskom stanju. Ljudi smatraju da je to zamorno ili demotivišuće, ali taj paket dokumenata nije različit u bilo kojoj drugoj zemlji, i zaista definiše minimum zakonskih uslova kojima se utvrđuje opšta podobnost. Kada se uz zahtev priloži potrebna dokumentacija, i pravnik u Centru za socijalni rad zaključi da postoje uslovi – kreće procedura koji obavljaju drugi stručnjaci u timu, a to su socijalni radnik, psiholog i pedagog.

Ko može usvojiti dete: porodice i pojedinci?

Decu mogu da usvoje bračni i vanbračni partneri, a zakon ne isključuje ni pojedinca kao mogućeg usvojitelja. Ali, kroz stručne standarde se nalaže da je bolje odabirati potpunu porodicu, zbog razvojnih procesa važnih za decu. Postoji jedan neveliki broj pojedinaca zainteresovanih za usvojenje, uglavnom žena, a aktuelno je u registru i jedan muškarac, koji je dobio podobnost.

Druga faza – procena opšte podobnosti potencijalnih usvojitelja

Svaki član ovog multidisciplinarnog tima stručnjaka sagledava ono što su propisani standardi za procenu partnera: njihova lična svojstva, motivaciju za usvojenje, i druge elemente koji su relevantni za procenu podobnosti. Značajne teme o kojima se razgovara, između ostalog se odnose i na njihovo detinjstvo. Jer, veoma je važno da se parovi “konfrontiraju” sa tim delom svog ličnog razvoja, da bi znali sa kakvim iskustvom kreću u roditeljstvo koje je malo složenije i izazovnije nego biološko.

Teme se odnose i na partnerski odnos, stabilnost braka, a ukoliko je u pitanju pojedinac, obrađuju se pitanja koja se tiču socijalne mreže osobe koja želi da usvoji dete. Ne bi bilo dobro da osoba koja je usamljena, socijalno izolovana, bez velike podrške – uđe u izazovno roditeljstvo, u kome će sve biti na njoj.

Pitanja su nekad prilično intimna, ali su neophodna da bi stručnjaci saznali sve što je neophodno za procenu da li je neko spreman, i da li je u dovoljno meri razumeo u šta se upušta. Sa druge strane, neophodno je da se osobama koje prolaze kroz taj proces, podstakne izvesna vrsta samoprocene. Tek ako bez uznemirenosti mogu da odgovore na neka pitanja stručnjaka, znači da su zrelo ušli u taj proces, i da nema mnogo dilema.

Treća faza – program pripreme budućih usvojitelja

Dodatna faza procene i samoprocene se obavlja kroz program pripreme u grupi, za parove koji su ispunili zakonski uslov. Teme su propisane, i odnose se na to da li ljudi u dovoljnoj meri razumeju šta je usvojenje, šta je dete bez roditeljskog staranja, kakve su karakteristike dece bez roditeljskog staranja i opšte podobne za usvojenje, kakva su njihova prethodna životna iskustva, kakve su posledice na razvoj dece, koja su od tih iskustava reverzibilna (povratna), koja nisu. Razmatra se mogućnost usvojenja dece različitih karakteristika, što ona objektivno jesu i po svojim ličnim, razvojnim, i zdravstvenim karakteristikama, nacionalnom i kulturnom poreklu.

Ljudi se senzibilišu da shvate da su u pitanju “realna” deca, koja su imala svoj prethodni život, iskustva i traume, posledice loših životnih startova – zanemarivanje, zlostavljanje, napuštanje od strane roditelja. Oni se na konkretniji način uvode u realnost, kako bi mogli da se odrede u odnosu na karakteristike realne dece: Šta je to što ja želim, mogu, hoću, imam….? A šta je to što ne želim i ne mogu?

Treća faza se završava odlukom o podobnosti i unošenjem podataka u registar.
Četvrta faza – faza čekanja

Kada usvojitelji uđu u registar, oni nisu stekli nikakvo pravo da će u određenom roku realizovati usvojenje, kako to često doživljavaju, već je samo potvrđeno da po zakonu imaju mogućnost da usvoje dete. To je najteža faza za veliki broj ljudi, jer nakon pripreme nemaju mnogo kontakta sa stručnjacima centra za socijalni rad, i treba ih razumeti. Ali, posao stručnjaka je da celu priču oko usvojenja vode tako da se za dete utvrdi opšta podobnost i, kada ono uđe u registar, traga za najboljim mogućim roditeljima. Ceo postupak usvojenja se odvija oko svakog deteta ponaosob.

6. Kako se, nakon toga, bira određena porodica za određeno dete?

Kada Centar za socijalni rad utvrdi opštu podobnost za usvojenje za konkretno dete, i podaci o njemu se unesu u registar, istovremeno se iz Ministarstva dostavlja kompletna baza podataka o budućim usvojiteljima – koja je poverljiva, kao i jedna selektovana lista, zavisno od karakteristika deteta. Ukoliko sa te liste ne mogu da izvrše adekvatan izbor porodice, centri koriste celu bazu podataka dok ne nađu onu za koju u stručnoj proceduri utvrdi da u najvećoj mogućoj meri može da odgovori na potrebe deteta.

Centri imaju ograničen rok da izvrše izbor porodice za dete, koji treba da traje trideset dana, mada se toleriše i često je duži za decu koja imaju takve lične karateristike da se za njih teže pronalaze potencijalni usvojitelji. Ta deca ostaju u registru i pruža se sva moguća podrška da se pronađu usvojitelji. Za decu sa poželjnim karakteristikama, porodica se pronalazi veoma brzo.

Koliko brzo će neki par da bude kontaktiran, zavisi od njegovih očekivanja prema karakteristikama deteta koje procenjuje da može i želi da usvoji. Što je više “ne» prema karakteristikama dece za usvojenje – to duže traje. Neki, nažalost, nikada ne realizuju usvojenje

7. Kada dete može da izrazi svoje mišljenje u vezi sa usvojenjem?

Po zakonu je obavezno da svoju saglasnost za usvojenje da dete koje je napunilo deset godina, ali se učešće deteta podrazumeva i mnogo ranije, i obavlja se na adekvatne načine.

8. Koliko traje procedura usvojenja deteta?

Nemoguće je odgovoriti na to pitanje. Za malu, zdravu decu srpskog nacionalnog porekla, broj zainteresovanih usvojitelja je stoprocentan i obavlja se brzo. Određeni broj potencijalnih usvojitelja ne ispunjava neke zakonske uslove, kao što je razlika u godinama, a ona ne sme da bude manja od 18, niti veća od 45 godina. Neki su pojedinci, pa će prednost imati potpune porodice, neke su različitog nacionalnog porekla, pa će imati prednost oni koji imaju isto nacionalno poreklo.

Za svu ostalu decu je problematično, i dugo traje.

 

Tekst je nastao u saradnji sa Vesnom Tekić, psihologom, samostalnim savetnikom Ministarstva za rad i socijalnu politiku Republike Srbije.


Izvor: Yumama


                                           

Leave a Reply